Da i lju­di sa hen­di­ke­pom mo­gu da bu­du sreć­ni po­ka­zu­je pri­mjer glu­vo­ni­je­mih su­pru­žni­ka Ne­boj­še i Sve­tla­ne Paj­ko­vić iz Be­ra­na, ko­ji go­di­na­ma hra­bro i zna­lač­ki od­go­va­ra­ju te­škim ži­vot­nim iza­zo­vi­ma. Su­o­če­ni sa uro­đe­nim ne­do­sta­ci­ma, Ne­boj­ša i Sve­tla­na su se još kao dje­ca na­šli u ko­tor­skom Za­vo­du za ško­lo­va­nje i re­ha­bi­li­ta­ci­ju li­ca sa po­re­me­ća­jem slu­ha i go­vo­ra. Ta­mo su di­je­li­li za­jed­nič­ku sud­bi­nu sa broj­nim vr­šnja­ci­ma. Opi­sme­ni­li su se i ško­lo­va­li u po­me­nu­tom za­vo­du po po­seb­nim pro­gra­mi­ma i usta­lje­nim me­to­da­ma ko­je se pri­mje­nju­ju za glu­vo­ni­je­ma li­ca. Tu se ro­di­la nji­ho­va lju­bav ko­ju su pri­je 15 go­di­na kru­ni­sa­li bra­kom. Ne­boj­ša ko­ji sa­da ima 38 go­di­na i Sve­tla­na pet go­di­na ma­nje, sreć­ni su ro­di­te­lji, jer su u za­jed­nič­kom ži­vo­tu iz­ro­di­li si­na Ra­do­mi­ra i kćer­ku Le­o­no­ru, ko­ji, kao pot­pu­no zdra­va dje­ca, uspje­šno po­ha­đa­ju osnov­nu ško­lu. Pro­na­šli smo ih u to­plom sta­nu u cen­tru Be­ra­na, ka­ko na­smi­ja­ni i ve­se­li, na po­se­ban na­čin ras­prav­ljaju o ži­vot­nim te­ma­ma ko­je za­o­ku­plja­ju sva­ko­dne­vi­cu obič­nih lju­di. Bi­lo je uoč­lji­vo da se do­bro ra­zu­mi­ju, bez ob­zi­ra što za ko­mu­ni­ka­ci­ju, umje­sto go­vo­ra, ko­ri­ste dru­ge mno­go te­že me­to­de. Od­mah su htje­li da sli­ko­vi­to do­ča­ra­ju svo­ju ži­vot­nu pri­ču ko­ja odi­še za­jed­nič­kom že­ljom da bu­du što bo­lji ro­di­te­lji ko­ji će svo­ju dje­cu iz­ve­sti na pra­vi put. Sve­tla­na je na par­če­tu pa­pi­ra is­pi­si­va­la da ži­ve za­hva­lju­ju­ći pri­ma­nji­ma ko­ja ostva­ru­ju na ime tu­đe nje­ge i po­mo­ći. Is­ti­ca­la je da je to ma­lo za jed­nu če­tvo­ro­čla­nu po­ro­di­ci i da im sva­ka po­moć rod­bi­ne i do­brih lju­di do­bro do­đe.
– Sre­ća je što ima­mo svoj stan, ali i po­red to­ga, ži­vot iz­i­sku­je mno­go. Ni ja ni muž ne ra­di­mo. Pri­ma­mo tu­đu nje­gu i po­moć. To su ma­la pri­ma­nja, ali nam rod­bi­na uvi­jek po­mog­ne. Uosta­lom, sna­la­zi­mo se ne­ka­ko. Ra­du­je­mo se dok gle­da­mo ka­ko dje­ca ra­stu i uče ško­lu. Ona su na­ša sna­ga. Vo­li­mo se, iako smo i ja i Ne­boj­ša su­o­če­ni sa ži­vot­nim hen­di­ke­pom. Vo­li­mo se, jer smo svje­sni da lju­bav po­bje­đu­je sve ne­da­će ovo­ga svi­je­ta – is­pi­sa­la je Sve­tla­na.
Sa nje­nim kon­sta­ta­ci­ja­ma slo­žio se i su­prug Ne­boj­ša, do­da­ju­ći da se na sop­stve­nom pri­mje­ru uvje­rio da još uvi­jek ima do­brih lju­di sprem­nih da pru­že po­moć oni­ma ko­ji­ma je ona za­i­sta neo­p­hod­na.
Na­i­me, lje­ka­ri su ne­dav­no kon­sta­to­va­li da Ne­boj­ša na mo­zgu ima ve­li­ki tu­mor i da je neo­p­hod­no iz­vr­ši­ti hit­nu ope­ra­ci­ju. Su­o­če­ni sa ne­do­stat­kom nov­ca ko­ji je bio po­tre­ban za hi­ru­rški za­hvat, Paj­ko­vi­ći su od­lu­či­li da po­moć po­tra­že pre­ko fej­sbuk gru­pe za glu­ve i na­glu­ve ko­ju je stvo­rio Dar­ko Hor­va­tić iz Za­gre­ba. Za­hva­lju­ju­ći broj­nim do­bro­tvo­ri­ma, za krat­ko vri­je­me su uspje­li da pri­ku­pe neo­p­hod­na sred­stva, na­kon če­ga je Ne­boj­ša uspje­šno ope­ri­san na Voj­no­me­di­cin­skoj aka­de­mi­ji u Be­o­gra­du.
– Hva­la svim glu­vim i na­glu­vim iz fej­sbuk gru­pe jer su po­mo­gli da se Ne­boj­ša ope­ri­še u Be­o­gra­du. Po­seb­no za­hva­lju­je­mo Dar­ku Hor­va­ti­ću iz Za­gre­ba ko­ji je po­kre­tač ak­ci­je. U toj gru­pi je bi­lo i se­dam ad­mi­ni­stra­to­ra iz biv­ših ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka. Du­ga­čak je spi­sak svih onih ko­ji su nam iza­šli u su­sret. Svi­ma od sr­ca hva­la. Hva­la na­šoj rod­bi­ni, be­ran­skoj Or­ga­ni­za­ci­ji glu­vih, osta­lim in­sti­tu­ci­ja­ma i svim lju­di­ma do­bre vo­lje, jer je za­hva­lju­ju­ći nji­ho­vom do­bro­čin­stvu naš Ne­boj­ša iz­li­je­čen – is­pi­sa­la je Sve­tla­na na par­če­tu pa­pi­ra.
Za­hval­nost su iz­ra­zi­la i Ne­boj­ši­na dje­ca, is­ti­ču­ći da su sreć­ni što se po­sli­je ope­ra­ci­je na li­cu nji­ho­vog oca vra­tio osmi­jeh.
– Mo­ja po­ro­di­ca ni­je mo­gla da obez­bi­je­di sred­stva za ta­ti­nu ope­ra­ci­ju. Po­mo­gli su nam do­bri i hu­ma­ni lju­di. Do ne­ba im hva­la što su nas uči­ni­li sreć­nim – ka­za­la je ma­le­na Le­o­no­ra.
Is­pi­sa­li su Paj­ko­vi­ći na kra­ju da do ci­lja do­la­ze lju­di ko­ji vje­ru­ju. A oni vje­ru­ju i uzda­ju se u hu­ma­ne lju­di ko­ji će, kao su obe­ća­li, bi­ti uz njih u sva­koj te­škoj i iza­zov­noj si­tu­a­ci­ji. Na kra­ju su po­ru­či­li da su ja­ki i da ja­ki po­bje­đu­ju, da­ju­ći ta­ko pri­mjer kao se tre­ba bo­ri­ti u ži­vo­tu i uno­si­ti po­zi­tiv­nu ener­gi­ju u po­ro­dič­no gni­je­zdo.
D.J.